Sveti Georgije ( Đorđe ) rođen je u Kapadokiji u maloj Aziji,od bogatih i uglednih roditelja,hrišćanske vere.Kao dete ostao je bez oca,pa se sa majkom preselio u Palestinu,odakle mu je majka bila rodom.Tu,u predelima gde je nekada Isus Hristos živeo i propovedao svoju veru,Đorđe je odrastao.Odlikovao se bistrim razumom,dobrotom,hrabrošću,visokim stasom i lepotom.Tadašnji car Dioklecijan postavio ga je za hiljadara,a posle i za vojvodu.U to vreme organizovan je deseti,najljući progon hrišćana,u cilju da se uništi hrišćanstvo i obnovi mnogoboštvo.Đorđu je teško padalo da gleda muke hrišćanske,kako ih ubijaju i imanja oduzimaju.Po smrti majčinoj Đorđe je svoje robove oslobodio,a imanje razdelio sirotinji i rešio da svoj čin i položaj izgubi,zarad pomoći svojoj braći hrišćanima.Imao je svega 20 godina kada je došao Dioklecijanu i pokušao da ga odvrati od daljeg progona hrišćana.Na savetu vojvoda,gde ga je sam Dioklecijan pozvao,svojim smelim izlaganjem da treba prestati sa progonom hrišćana,okrenuo je na svoju stranu veliki broj prisutnih i izazvao veliku ljutnju cara,čiji je ljubimac bio.Sutradan car pozva Đorđa i pokuša da ga nagovori da promeni svoje mišljenje.Đorđe je caru odgovorio da on nije samo hrabar vojnik Dioklecijanov,već još hrabriji vojnik Hristov i da se ne boji muka radi svojih ubedjenja.Car naredi da ga ražaluju i izbatinaju,zatim ga baciše u negašeni kreč u koji je sipana voda,ali Đorđe osta nepovređen.Potom mu obuše usijanu gvozdenu obuću i sprovedoše u tamnicu.No,preko noći,kako legenda kaže,Đorđe bi isceljen.Potom su ga tukli volovskim žilama,da je bio sav u krvi,međutim on je bio postojan u svojoj veri i tvrdio da ga od svih muka Hrist spasava.Mnogi koji su gledali muke Đorđeve počeše ga simpatisati,a neki su mu noću dolazili da ih hrišćanskoj veri podučava.Legenda kaže da je Đorđe noć pred odlazak caru usnio san u kojem mu je Hristos stavio pobedničkii venac na glavu i rekao da ne klone duhom,jer će ga uskoro primiti k sebi.Sutradan,dovedu Đorđa pred cara,a ovaj ga počne lepim odvraćati od Hristove vere i kako bi se radovao kad bi se on pokorio rimskim bogovima i žrtvu im prineo.Đorđe pristade,pa krenuše u hram gde se iskupi silan svet da vidi kako se Đorđe poklanja bogovima i prinosi žrtvu bogu Apolonu.Đorđe pristupi kipu Apolona i prekrsti ga desnom rukom.U tom trenutku idol i ostali kipovi srušiše se uz veliku buku.Dioklecijanova žena, carica Aleksandra koja je gledala ovo čudo reče:“I ja verujem u onog Boga koji Đorđu toliku snagu daje“.Car odmah izdade zapovest da se Đorđe i Aleksandra odvedu na gubilište.Carica se pomoli svom novom Bogu,te sede na jednu klupu i umre.Đorđe ponosno dođe do gubilišta,spusti glavu i dželat mu je mačem odseče.To se desilo 23.aprila po Julijanskom odnosno 6.maja po Gregorijanskom kalendaru,290.godine u jedan čas po podne.
* * * * * * * * * *
Dan kada je poginuo sveti Đorđe,slavi se kao Đurđevdan 6.maja,a dan kada je njegova crkva obnovljena „Obnolvjene hrama svjatoga velikomučenika Georgija“,16.novembra,koji se u našem narodu zove Đurđic.Sveti Đorđe se na ikoni slika u vojvodskom odelu,na konju ( a ponekad i bez konja, stojeći i ovu ikonu u narodu drže za Đurđicu ) kako probija kopljem aždaju,a malo dalje stoji jedna žena u gospodskom ruhu.Ova aždaja predstavlja mnogoboštvo, A Đorđe ju je svojom mučeničkom smrću pobedio i zadao smrtni udar,jer je vrlo brzo car Konstantin uspostavio hrišćansku crkvuu rimskoj imperiji.Ženska prilika je carica Alekssandra i ona predstavlja mladu hristovu crkvu koja je dobila slobodu.Zbog pobede nad mnogoboštvom Đorđa zovu i pobedonoscemi mnogi su ga vladari i vojnici prizivali u pomoć.U carskoj Rusiji je ustanovljen i orden za hrabre vojnike „Krst svetog Đorđa“.